80 GODINA S NOGOMETOM

CRNI MAČCI POJELI BIJELE MIŠEVE

10. ožujka, 2015.

Piše: Zvonimir Magdić

Gento mu je bio ‘sedmi križ’. Vukao ga je na pognutima ramenima. I stenjao. I kleo. I lovio, ne jednom, užasnuto brzog Španjolca, čak i po atletskoj stazi (Estadio Vina del Mar, Čile, M /62, Brazil –  Španjolska. op.a.). Pitom, mek, drag, blag, kavalir, uvijek pružena ruka, skoro ‘stotke’ za Brazil, a  ovo je simfonija radosti: ‘ Ne, nikada nisam bio isključen ni opomenut…!

Jeste li to vi, Đjalma? Otvorio je velike oči, stisnuo onisko čelo? «Ja, jesam.». Da, Đjalma Santos. Film je star točno četiri godine. Nije podrhtavajući Čile. Još mu nije don Paco na putu. Ne! Mundial je, ‘friške’ Švedske. Onaj, ’58. Mali, plavi De Sordi, koji još kuži djedova i očeva lingvu, italiano,( Terra nostra, op.a.) došao je do finala. Bio je solidan. Ni mali ni veliki. Ni bum ni dum. Jednostavno: De Sordi. No, nikada nije bio sličica na mom ‘mikiću’, taj De Sordi. A, onda, svijet je zgranut: Djalma na broju dva.? Je li moguće? ‘Da, ti Djalma…!’ O Gordo, Feola, Debeli, o chefe, šef  ‘kanarinaca’, ne opoziva.  Zašto toliko oklijevanja. Rimski senator Fabije je tražeći po Italiji Hanibala a ovaj mu se ‘šmucao pred nosom i tukao njegove legije da se sve prašilo,’ zaradio naziv, čak i plemstvo, kunktator. Oklijevalo. Zašto Djalma nije prije bio ‘in’  Vele da je ‘ previše driblal’. Who knows. Tko zna. Računica, igrica  s  Co – diska. No, final- match je tu, zvono već zvoni. Komu? To whom is the bell ringing…(Hamingway, op.a.)

Zlatni dragulji

Hodnik  izlaska je  polutaman.  Iskrada se domaćin, a  taj baš nije kaj god: Šveđani. Zlatnih dragulja na svakom koraku. Veznjaci, koje može stvoriti samo Dragi Bog: Liedholm i Gren. Evo i Brazila! Jednako šokantan, spektakularan, neviđen do sada.. A kad je otčitan Djalma Santos, bio sam slobodan. Siguran. Protiv njega može sad, ako hoće, baš taj nezadrživi plavi Skoglund ili crni vrag! Nije važno. No importa! Jer je Djalma  ‘guma’ Akrobat. Skače, šprinta, daje, puca, ‘ šmeka’, a  u krvi, rashladnici. Njega ništa ne uzbuđuje. Svi nešto šapuću, Djalma šuti i zabija svoje. Ponosan: ‘Da, učio sam se za postolara…’ A od postolara ostao je samo vrag. Crni, nogometni. Pun vragolija jer onom  Faustusu, doktoru lopte, Nacki, treba jedan Mefisto. Tu je: Djalma.

Nacka je, uistinu u usporedbi s Djalmom, crnim mačkom, velikih brkova, mali bijeli miš. Plav, gotovo ljubičast, u kistu modernizma. Jednako lagan ali  ne  i Santosovski mišićav. On je kost i koža. Čelo visoko, oči blijedo-modre, ten bijel, koža siva, slabih bedara, tu je Djalma, za njega, Apolon. Ali Nacka ima fintu, ima brzinu, ima hitrinu, svi ga vole. Interovac, ne na ‘ lepo lice’ ne,  na čisto znanje. Rafiniranost kojoj nema kraja. Svima je jasno. I  Feoli: De Sordi i Nacka, comedia del arte. To ne bu išlo. Ali, Nacka i Djalma, to je druga pjesma. To si bumo poslušali. I pogledali pop-show, jednog i drugog. I bilo ga je. Tommy i Jerry Hanne i Barbiere, nosi stvarnost  Rosunde. Mačak je pobjednik. I to onaj crni, garavi, čađavi, Djalma.  Skoglund nema jednostavno dosjetke za Djalmu. Vicevi koji ne pale. Kaj god pocugne, odčitan je. Djalma je ušao u životni krug Nacke. Diše s njim. Pije s njim. I,  je li moguće, je, moguće je, poigrava se s Nackom. Neka se postroje  takvi sretnici. Da ih vidim. Nema ih. Sto posto! Jer je do sada za Nacku svaki nasrtaj, bio zelen ili crven, modar ili bijel, njegov. On je taj koji vuče za nos. I gle, sada, u finalu, kad su računi na stolu, pištolji u holsteru, on je vučen: Skoglund! Da, kak’ ne, za nos.Djalma ga navlači. A ovo, kaj je ovo ljudi, cirkus: Rex ili Medrano? Djalma je umirio loptu, visoku, iz zraka a Nacka, na njega, Djalma je opušten, kao da je doma, u dvorištu svog djetinjstva, svojih favela i  baca loptu, preko glave Skoglunda,  Garrinchi. Nacka se okreće ide na Garrinchu, a Garrincha, igra onaj trzaj s petom i lopta dignuta, preskače Nacku i vraća se Djalmi. Ovo je parada. Pljesak je silovit. Očito. na desnoj strani, Brazil je pobjednik. Nacka je poštenjačina, na koncu, ostavit će sva blaga ovog svijeta i sam dokončati, u alkoholu koji je već čisti špirit, otrov. I on, u tom vatrometu između  Manea Garrinche i Djalme ostavlja svaku nadu, odmahuje rukama, okreće se od  takvog igranja. Njemu je ringišpila dosta: ‘Je dečki, ja vam idem doma…’!  Dakle, na računalu, jedan mačak više, jedan miš manje.

Huk Rosunde

A kaj se spelava tamo, na lijevoj strani. I tamo su dva, oho, gadna šmekera. Tamo je čak i više srca, manje čistoće, brzina je veća, drskost uzajamna, ali i čudesan mir Nilton Santosa. Bio je vjeran Botafogu ko’ Penelopa Odiseju. On je pokrio mrtvog  Garrinchu botafogovom crno-bijelo zastavom. Taktičar. Ali ne iz Stockeraua ili West Pointa. Ne! S plaža Copacabane. Tamo je pokupio svu mudrost i  svo mudrovanje nogometa. Imao je lik viteza: visok, uspravan, finih brčića, velikih očiju, guste crne kose, uz Belinija, najviši igrač Feolina Brazila.181. Idealan. Užasnuto miran. Pa, tko će protiv takvog. Tko? Nitko. Hoće, hoće, jedan, sigurno hoće: Hamrin. Uccelo. Ptić. Malešni, nejednako dugih nogu, plavih vlasi koje mu lepršaju na vjetru, velikih modrih očiju, orlovska nosa, dribler nad driblerima, a brz, a pucač, a tane, a eksplozija. Drskost, hrabrost. Okrenuo je na glavu, prije toga, Herberegerov bunker. Ovo je nešto drugo. Trojanski rat. To je Hector protiv Ahileja. Junak na junaka. Na kratkom prostoru. Pred zidom velike  nade. Tko tu izvuče živu glavu, taj će biti termopilski, nisam ja kriv, povijest je učiteljica života, Leonida. Na štitu ili sa štitom. Ide Hamrin, ide Nilton. Skače Nilton, skače Hamrin. Dribla Hamrin, dribla  Nilton. Tu je španka, otvorena. Tu nema karata ispod stola. Minute lete, netko od junaka kleca. Tko? Hamrin.  On, jednostavno, ne može kraj Niltona. Ne pomaže ni ‘hajra- hajra’ ni barjaktar plavo- žutih boja. Ni huk Rosunde. I tu je gotovo, Ako se broje mrtvi, oni su hamrinovci. Živi i zdravi su niltonovci. To je za film,  za scene Gotterdamerunga, sumraka bogova. To je jurnjava Cronosa i Zeusa. To je istrebljenje do pobjede, za nagradu od zlata, za čarobni Lefleorovu Nike. Sad je zrak čist. Ne puca se više ‘po bokovima’ Na jednoj i drugoj strani. Nebo je otvoreno, kiša ovdje nije kiša, ona je radost Brazila. Samba. Gren i Liedholm nisu mogli s Peleom i Didijem. Imali su i 1:0 driblingom veličanstvenog Liedholma i 4:2 mladog, probojnog Simonssena. I, to je, količnikom, pamtim, bilo sve. Brazil 5 – Švedska 2. ‘Gotovo je gotovo….!’

Na prvim je stranicama čudo od djeteta Pele, nezadrživi Garrincha, koji plaća čitavom društvu Šveđana oko sebe, pijaču, ideolog Didi, ali je rat ovog rata u kojem se poštuje ženevska konvencija (ovo nije hrvatski Bleiburg, op.a.!) igran na bokovima. I tu je pala odluka. Santosi su zaštopali  Hamrina i Skoglunda. Na veselje samog Olimpa. Dva najbolja braniča svijeta,  nadigrali su dva  najbolja krila svijeta! Hej!

Ili, neka bude basna: crni mačci pojeli su bijele miševe.

Zvonimir Magdić