NESTALA U SRBIJI: Šerlok Holms istražuje misteriju ćerke Ajnštajna i Mileve Marić

U knjizi “Šerlok Holms i misterija Ajnštajnove ćerke”, koju je autor Tim Simonds napisao polazeći od realnih činjenica – da je vanbračna ćerka Alberta Ajnštajna i Mileve Marić, koju su njih dvoje zvali Lizerl (Lizica), krajem 1903. bez traga nestala negde u Srbiji, u starosti od 21 mesec – Šerlok Homs kaže: “Javni službenici, sveštenici, monasi, prijatelji, rođaci i tazbina preduzeli su najbezobzirnije napore da pronađu i unište svaki dokument na kom je bilo Lizicino ime. Pitanje je: Zašto?”

Čak ni danas nije opštepoznato da je Ajnštajn u svojoj 23. godini dobio vanbračnu ćerku sa Milevom Marić, studentkinjom fizike na ciriškoj Politehnici i kasnije svojom prvom suprugom. Milevin otac je bio seljačkog porekla, ali zahvaljujući vojsci je uspeo da napreduje i dospe na uticajan položaj u autrougarskoj javnoj službi, u srpskom regionu Vojvodini.

Mileva i Albert ćerkicu spominju kao “Lizerl“ (Lizicu), a život joj je, izgleda, bio kratkog veka. Posle 21. meseca života nigde se više ne spominje. Svet možda uopšte ne bi ni doznao za njeno postojanje da 83 godine posle njenog nestanka Milevin i Albertov prvi sin, Hans Albert Ajnštajn, nije odlučio da zaviri u staru kutiju od cipela, gurnutu na najvišu policu ormana u kući u Kaliforniji. U njoj je bilo nekoliko desetina požutelih Milevinih i Ajnštajnovih pisama na nemačkom.

Italijanske, švajcarske, nemačke i austro-ugarske poštanske marke svedoče o njihovom tadašnjem skitalačkom životu. U nekoliko pisama sa datumom između početka 1901. i 1903. spominje se i Liza. Posle septembra 1903, njeno ime se više ne javlja.  Sudbina ove devojčice ostaje predmet misterije i nagađanja. One koji su voljni da misteriju istraže put obavezno vodi u Srbiju. Pročešljavaju registre i arhive u crkvama, manastirima i sinagogama širom Vojvodine, u kojoj se rodila i proživela svoj kratki život. Ali uzalud.

Mileva sa sinom Hansom Albertom Većina istraživača zaključuje da je dete bilo rođeno s ozbiljnim oštećenjem mozga. Srpskim birokratskim rečnikom toga doba, to bi se okarakterisalo kao “akutna glupost”. Kasnije, kada je drugi Milevin i Albertov sin Eduard dobio težak oblik šizofrenije, Ajnštajn je tvrdio da je u pitanju nasledni poremećaj od Marićevih. Lizino stanje je, međutim, verovatno predstavljalo posledicu teškog porođaja – zbog Milevinog urođenog iščašenja kuka. Tri teorije daju moguće objašnjenje, ali sve su zasnovane na nagađanju tipa “mora da je”.

Prva: Mora da je Liza umrla u epidemiji šarlaha, koja je 1903. harala u Novom Sadu.
Druga: Mora da su je usvojili porodični prijatelji iz Beograda.
Treća: Mora da je smeštena u neki dom za decu s posebnim potrebama. U knjizi “Misterija Ajnštajnove ćerke” Holms i Votson doći će i do četvrte, vrlo dramatične teorije.