80 GODINA S NOGOMETOM

NA TERENU WEMBLEYA

13. rujna, 2014.

Piše: Zvonimir Magdić

Priča se, na potezu od AP- džamije do Derenčinove. Čonč i ja za njegova života, još. Tko zna, koliko puta. Praf’ za praf’- uvijek-Vladimir Čonč je bio junior Gradjanskog, zajedno s Brankom Zebecom, pa  igrač Poštara i Lokomotive, u onom ‘strašnom napadu’ Pobro- Čonč- Firm- Papec i Hmelina. I, onda-Dinama. Uz takvu silnu buku da je i diplomacija, ona prava, upletena u igru. No, o tomu, drugi  put. Ova je  priča, Čonina, tako su mu tepali, a imao je, zbog svoje  silne dobrote, stotine ‘vjernika’. I, obožavatelja. Za one, najbliže, bio je i – Đunđo. Ta naša priča, bez kraja i konca, ima naslov:  „Matthews“. Englez. Desno krilo. Dribler nad driblerima. U nogometu, točno, do pedesete! Jasno –  Sir. Plemić. Pojam. Uvjeren sam da je, baš on, najbolji Englez, ikada. Svih vremena. On je uspio ugasiti u sebi  tu neodoljivu  strast za golovima. Đalma Marković, podučavatelj, zvao ju je – magnet gola. Taj ga – gol –  uopće, nije zanimao. Ali, porihtati gol, e’ to je nekaj drugo. Tu je bil doma. Stanley Matthews. Uživao je u gozbama- koje je on  režirao- drugih.

 FANTAZIJA SIRA MATTHEWSA

Čonč: ‘Ja sam prvi put pozvan, te pedeset šeste, za –  državnu. U Londonu, protiv Engleske. Za Englesku- Matthewes. On je tada, prva ‘zlatna lopta’ France Foottbala. (Iako je, Di Stefano, u mom viđenju, bio bolji. No, novinari, pričaju svoju priču). A, Vladek Čonč, ovu:’ Na terenu Wembleya,  koji je mek, vlažan, kasna je jesen, a to njima paše, mi se borimo. Pokušavamo zaigrati kako- tako. Bajdo je Vukas, kod nas, taj koji  gura naprijed, a  nisam siguran da stižemo  daleko. I, sve bi nekak’ bilo, bez obzira na engleskih 3:0, da nije bilo –  Matthewsa ‘ Čona je sav ‘ zapaljen’, i toliko godina, kasnije: ‘Ne sećam se de je mene, i sve oko mene, jedan igrač s druge strane, naš protivnik, toliko opčinio sve nas, da se jedva čekalo da on primi loptu! Čudno. I, pomalo, smiješno. A, kad je on  ima u nogama- bež’! Tko bio da bio.Tog popodneva- žrtveno mu je janje- bio Zvezdin Stanković. Zvali su ga ambasador. Ne udara. I, ide otvoreno, na Matthewsa. I, tu griješi. Gadno. Pada na svaku njegovu fintu, a  Stan ih ima- za izvoz. Sad lijevo, sad desno. Do lopte ni- mrtav. Matthews je neuhvatljiv. Prelazi sve, a od Staneta dela komediju. U jednom trenu, izigran, Stane mu se baca u noge i  obgrlivši ih rukama,  pokušava ga, plazeći, zaustaviti. Scena, da se naježiš. Sećam se, i ja sam opčinjen. Trljam, oči, gotovo da i ne vjerujem. Nikom niš’ ne velim, a  vrag me nosi, velim  sebi, sam sebi: Čona, oj’ bliže, pogledaj si to. To više ne buš videl- I, ja se povlačim. Svi misle, ja sam spojka,  da pomažem obrani. Ma, ne! Hoću da vidim Matthewsa- izbliza! To čudo od nogometaša. Jer, njegovo- maltretiranje- Stankovića, ne prestaje. Traje celu tekmu. Mi imamo na desnom beku Belina, Brunu. Umjetnika nogometa. On je strpal u džep i drugog strašnog Engleza, Finneya. Taj nije taknul loptu! Danas se pitam, kako smo svi ostali nijemi i nije se porinul Bruno na Matthewsa. Ja vjerujem da bi ga Brunek- pročital. No, nitko – niš!’ I, jasno, engleske su novine, drugi dan, na prvim stranicama, pune fotografija. Ružne, gadne. Nehumane. Sećam se, jedna i –  vrišti: U snimci, gdje Stanković lovi za noge- rukama- Matthewssa, u njihovom stilu, piše: „Pardon, my leg!“ Oprostite, to je moja noga!

Svi smo očarani nogometanjem tog Engleza, koji- u tom trenu – ima više od ‘ četiri banke’! Da, zaplješćeš.

Čonč: ‘ I, kaj se događa  navečer, na banketu. Stanković vadi filfeder i ide Matthewsu  – po autogram!’ Ne, Čona, ni  ja nisam nikada vidio takav masakr jednog čovjeka po drugom. Ni ja Čona. Gledal sam tekmu  na telkaču. Šali se Čonč: ‘Pital sam sam sebe, posle ovoga, pa kaj ja uopće delam na nogometnom igralištu.Poslije Matthewsa, najbolje –  doma. U trideset godišnjoj  karijeri, Sir Stanley Matthews je zabio samo nekoliko golova. Jednom u finalu engleskog cupa,  protiv Portsmoutha,  u drugom poluvremenu je svojim driblinzima okrenuo 3:2 Portsmouthsa, u 4:3 Blackpoola. Fantazija  od igrača. 

BAJDINI DRIBLINZI

Sad ja  tješim Čonča. ‘Čuj, Vladek, ja sam videl još jedan takav masakr čovjeka po čovjeku, tipa Matthews – Stanković. Slušaš? Čuj, tu, doma. U Maksimir. I ne, na bilo kakvoj pik-zibnerskoj tekmi. Igraju Dinamo i Hajduk. Zadnje kolo, lige ‘ 49. Do kraja-1:1. Ali, kako je Bajdo Vukas nasrnul, svojim driblanjem, na- plavog- Marka Jurića, gimnazijskog  profesora, jedan na jedan, to nisam nikad, do tada, videl. Nikad. Punih 45 minuta. Kaj je bilo? Nekoliko dana prije,  tu je bil, u ono vrijeme ‘ zapovjedni’  slet mladih. Trava je tek krenula, izgažena, a nije  bila- engleska. Domaća. U žutoj  ilovači. A, kiša, lije. Pljusak. Sklizanac, prve klase. Bajdo je lagan ko’ perce, dribla na sve strane, fintira da se sve praši. A moj Marko, plećat, otežak, ne kuži stvar. Pušta Vuksu- loptu.Vukas  igra lijevo krilo,  Jurić, desnog beka. I  na svaki Bajdin zamah, on, otežak, klizi ilovačom. I to se ponavlja, iz akcije u akciju. Iz minute u minutu. Svi stenjemo. Žal nam je našeg profe zemljopisa. Bajdi se fućka. On bez driblanja jednostavno, nemre. Koliko sam puta, mnogo kasnije, u šetnji na Jekcu, o tom Bajdi,  brbljao, iskreno, ljudski, prijateljski, s Jurićem koji se i sada, na sve to, grozi: ‘Bilo je jezivo kao nikad u životu. U poluvremenu mi veli Oskar Jazbinšek: ‘Marko, u njega! Odmah. Nedaj mu da primi loptu’. Tako je bilo. Poslušao sam. I, sve se stišalo’.

Ali, ja pamtim Vukasa. Kao nitko. Bajdo će zaključiti taj nehumanizam športa: ‘Matthwes je najbolje, što sam ja ikad vidio’..!