IZDVOJENO

SVETI NIKOLAJ JE BIO PRVI STRANAC ODLIKOVAN OD HITLERA JER GA JE USPOREĐIVAO SA SVETIM SAVOM

16. listopada, 2022.

Uspoređujući biografiju svetog Nikolaja i blaženog Stepinca zaključak je da su se svetome Nikolaju mnoge veće političke pogreške oproštene i zaboravljene, dok se daleko manji grijesi ne opraštaju našemu blaženome Stepincu i upravo je zbog stava Srpske pravoslavne crkve zbog držanja tijekom Drugog svjetskog rata naš kardinal još nije proglašen svetim. “Ustaški Vikar”, viče klempavi Aleksandar Vulin, a kakav je episkop bio Nikolaj?

No, kako je sam pisao nije to za ovozemaljske mozgove

Napisao: Dražen Stjepandić

„I najsvetije duše ponekad su se zbunjivale pred zagonetkom događaja.“, izreka je svetoga Nikolaja Velimirovića. Po svetom Nikolaju Velimiroviću je nazvana obnovljena pravoslavna crkva u Vukovaru. U nedjelju 16. listopada crkvu sv. Nikolaja Velimirovića posvetit će osobno poglavar Srpske pravoslavne crkve gospodin patrijarh Porfirije Perić. Tijekom posjete Vukovaru  planirano je da gospodin patrijarh Porfirije obavi posvećenje obnovljene crkve Svetoga Nikolaja i zgradu Srpskog doma u Vukovaru. U pratnji Porfirija najavljen je i episkop pakračko-slavonski Jovan Čiliubrk. Poslije nedjeljne molitve, uz služenje više episkopa i svećenika, najavljeno je kako će se patrijarh Porfirije obratiti narodu i predstavnicima medija.

Hrvatski branitelji smatraju da je odabrani datum posjeta namjerna provokacija iz Srbije jer je to dan pogibije vukovarskog heroja Blage Zadre. Neki su, uglavnom desničari i branitelji,  zatražili da se Porfiriju na taj dan zabrani dolazak. Predsjednik Zoran Milanović je izjavio da neće doći na posvećenje crkve Nikolaja Velimirovića. A koliko je  reakcija s hrvatske strane površna treba prvo znati tko je bio u pravoslavlju sveti Nikolaj Velimirović?

Portal Tjedno je 2019. objavio tekst pod naslovom „Vladika Velimirović je 1934. od Hitlera odlikovan jer ga je uspoređivao sa sv. Savom“. Bio je to jedan od brojnih tekstova na našemu portalu Tjedno u kojem smo prvi ili jedini pisali. Između ostalog smo objavili: „Uoči Drugog svjetskog rata u Srbiji je bujao i razbuktavao se anitisemitizam, pri čemu su glavni generatori bili fašistička stranka „Zbor“ Dimitrija Ljotića i visoki crkveni velikodostojnici, kao i crkveni tisak. Uzor i ideal za Ljotića bio je vođa Trećeg Reicha, kojega je veličao. Veliki broj pravoslavnih svećenika bili su vrlo aktivni članovi „Zbora“. Najistaknutiji među njima bio je glavni ideolog pravoslavlja i antisemitizma u srpskoj crkvi episkop Nikolaj Velimirović, koji je već 1934. godine dobio od Hitlera odličje. Vjerojatno u znak zahvalnosti on je 1935. u svojoj knjižici o sv. Savi pisao: „Mora se odati poštovanje sadašnjem nemačkom vođi, koji je u XX veku došao na ideju Svetog Save i kao laik poduzeo u svom narodu posao koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju“. Nekoliko godina kasnije 1939.- on javno propovijeda rasizam. „Mi smo ljudi arijevske rase, kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu…da plemena slabije rase i niže vere ne bi…“.

„Nije uopće poznato da je itko od pravoslavnih svećenika u Srbiji spasio ma i jednog Židova ili bar to pokušao, ali su neki od njih nerijetko u svojim propovijedima otvoreno izražavali antisemitske stavove, huškajući tako svoju pastvu protiv Židova. A mitropolit Josif, kao poglavar srpske crkve, u ratno vrijeme mirno je stavio svoj potpis ispod naredbe da je Židovima zabranjen prijelaz u pravoslavnu vjeru, iako bi to za njih bila slamka spasa. Tri episkopa prva su stavili svoje potpise na „Apel srpskom narodu“, kojim intelektualna elita Srbije, njih preko 500, kolovoza 1941. godine javno izražava podršku okupatorima i kvislinzima, što je jedinstven slučaj u Europi u tom ratnom vihoru“., pisalo je u tom tekstu koji nam je poslala stranka SHZ iz Zadra.

No, Nikolaja Velimirovića ne može se isključivo vezivati uz Hitlera, premda ostaje činjenica da je prvi stranac odlikovan od vođe Trećega Reicha, što se u biografijama ovoga sveca uglavnom prešućuje.

„Nije Stvoritelj kao tvar, da uvek odmah kazni čim neko krene krivim putem. On čeka da se zalutali sam vrati na pravi put. On gleda i ćuti. Čeka i ne docni. Čudan je u mudrosti, prečudan u milosti Svojoj. Zbog toga vidoviti Psalmist ushićeno govori Gospodu: Sudovi su tvoji bezdna velika. Ko će ispitati svu bezdnu Božijeg promisla?

Nerazumni se ljute što Bog ne upravlja svetom po njihovom razumu, a razumni se pašte neprestano da uđu u Božiji razum. Teško je ponekad i najrazumnijem razumeti zašto jednom čoveku biva ovako, a drugom onako: zašto mlad i željan života umire, dok star i željan smrti živi: zašto se pobožan muči, a bezbožan blaguje.“, pisao je sveti Nikolaj Velimirović- Njemu politika blago rečeno nije išla. Njegove političke stramputice kao prvoslavnog vjerodostojnika suzastrašujuće, ali u svemu je tražio Božju volju i proviđenje. Nu u svojim političkim stavovima nije bio usamljen, imao je podršku Srpske pravoslavne crkve i Srba u većini. Ono što su oprostili svome svetome Nikolaju Velemiroviću nisu našemu blaženom nadbiskupu Alojziju Stepincu. Sve što su Srbi, ljotićevci, nedićevci, četnici i SPC  radili u Drugom svjetskom ratu je zaboravljeno, dok grijesi ustaša ulaze kako to Vučić naziva u kulturu sjećanja.

I zato je dolazak Porfirija u Vukovar odličan povod da se predstavi tko je i kakav je čovjek bio episkop Velimirović, zašto je on proglašen svecem ubrzo poslije smrti, a naš blaženi nadbiskup Alojzije stepinac nije? Koliko su tu primjenjeni dvostruki aršini, kako bi rekli Srbi, zaključite sami iz biografije svetoga Nikolaja Velimirovića. Po onome što je pisao ispada da je naš kardinal svet na onome svijetu, dok je srpski episkop na ovome svijetu.

„U sveštenom predanju zapisan je ovakav slučaj: Umro neki grešan bogataš, čiji su gresi bili javni za svakoga, i njegov pogreb bio je svečan, sa episkopom i mnogim sveštenicima. Uskoro zatim napadne hijena na jednog isposnika u pustinji i rastrgne ga.

Monah neki, koji je gledao i onaj svečani sprovod grešnika i krvave ostatke pravednika, u zabuni svojoj zaplače se i uzvikne: “Gospode, kako je ovo i zašto? Kako da onaj grešnik ima i blag život i blagu smrt, a ovaj pravednik gorak život i gorku smrt?” Na to mu se javi angel Božiji, pa objasni: Onaj zli bogataš imao je u životu samo jedno dobro delo, a ovaj isposnik imao je samo jedan teži greh.“

Manastir Ćelije

Zapisi i misli Nikolaja Velimirovića su itekako prisutni među Srbima. Često ih kao preporuku i opomenu objavljuju najutjecajniji mediji. Episkop Lavrentije je sabrao njegova djela i izdao u petnaest velikih tomova sa preko dvanaest tisuća stranica. „Srpski Times“ je objavio njegovu biografiju iz koje izdvajamo:

„Mali Nikola je odgojen i vaspitan u uglednoj srpskoj patrijarhalnoj zadruzi koja je imala preko tridesetoro čeljadi. Otac Dragomir, bio je retko pismen seljak za ono doba. Pored uobičajenih seoskih poslova, bio je pisar i delovođa sreza podgorskog. Do danas su sačuvane deobne presude pisane njegovim lepim i čitkim rukopisom. Pošto je zbog poslova često odsustvovao od kuće, brigu o vaspitanju dece preuzela je njegova smerna supruga Katarina – potonja monahinja Ekaterina. Ona je prvi učitelj i vaspitač malog Nikole. Još kao dete vodila ga je za ručicu u obližnji manastir Ćelije na bogosluženje i pričešće. Učila ga da se prekrsti i kako se Bogu moli. Tih prvih detinjih dana pored toploga skuta materinog, Nikolaj se docnije često sećao. Jedan takav događaj, opisao je u svojoj autobiografskoj molitvenoj pesmi – “Molitva roba u tamnici”.

„Osnovna škola sela Lelića bila je u manastiru Ćelijama. Pošto su deca pohađala školu iz drugih sela udaljenih i preko dvadeset kilometara, prostrani manastirski konak je pretvoren u internat. Nedeljom i praznikom roditelji su dolazili u manastir na bogosluženje, obilazili decu i donosili potrebne namirnice i čistu preobuku.“

Ćelijski učitelj, Mihailo Stuparević, uočio je Nikolinu revnost i darovitost, pa je po završenoj osnovnoj školi, savetovao ocu Dragomiru da Nikolu pošalje na dalje školovanje. Bistri i otresiti seljak posluša učitelja i Nikolu upisa u Valjevsku gimnaziju. Gimnazija u Valjevu je bila na dobrom glasu ali nije bila potpuna. Imala je samo šest razreda.

Posle završene Gimnazije nastala je dilema: gde i kako nastaviti dalje školovanje. Uz odobrenje oca Dragomira, Nikola krene sa svojim drugom Petrom Kosićem da se upiše u Vojnu akademiju. Zbog neuhranjenosti i malog obima grudi Nikolu na konkursu odbiju, a Petar se upiše i postane visoki oficir srpske i jugoslovenske vojske, poznat u događajima oko puča generala Simovića 1941. godine.

Tragajući dalje za školom u koju da se upiše, Nikola sazna da je objavljen poziv za upis učenika u poslednju generaciju stare Beogradske bogoslovije. Primao se neograničen broj učenika. Nikola se prijavi i bude primljen i upisan u prvi razred.

Njegovi drugovi su uglavnom bili upisani u bogosloviju sa po dva razreda gimnazije. Toliko je bilo potrebno. Nikola je završio šest razreda i već bio prilično oformljena mlada ličnost – mladi intelektualac. Odmah je u bogosloviji bio zapažen. Oduševljavao je svoje profesore i drugove razumevanjen najzamršenijih problema iz oblasti nauke, filosofije i teologije.

„Od prvih bogoslovskih dana počeo je čitati dala svetskih klasika. Do kraja školovanja pročitao je dela Njegoša, Dostojevskog, Puškina, Tolstoja, Šekspira, Getea, Igoa, Dantea, Voltera, Ničea … Duhom svojim nadnosio se i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, čitajući i proučavajući sveštene i filosofske knjige drevne Indije. I docnije, celog života se vraćao Indiji. Žalio je što hrišćanstvo nije uspelo da prodre u Aziju. Smatrao je da ga indijski duh sklon kontemplaciji i mistici još više produbio i obogatio. Zato je napisao nekoliko poznatih dela na tu temu: “Hriste, dođi u Aziju”, “Indijska pisma”, “Indijski Savle” i dr.

Dva doktorata

Neposredno posle završetka bogoslovije, kao odličnom i darovitom učeniku, nuđeno mu je da ide na studije u Rusiju. On je pošto-poto hteo na Zapad. Nije mogao odmah dobiti stipendiju. Rešio je da čeka. I jednog dana stigla je odluka ministra prosvete da se Nikoli obezbeđuje stipendija za nastavak studija na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj. Želja je bila ispunjena. Nikola je spakovao kofere i otputovao u Švajcarsku.

U Bernu je Nikola prvi put dobio potrebne uslove za učenje i studiranje. Imao je državnu stipendiju koja mu je obezbeđivala pristojan život. Sa fotografija iz tog doba vidi se je on već tada postao uglađeni i lepo odeveni evropski student i gospodin. Dobro je naučio nemački jezik i pored svog matičnog fakulteta u Bernu odlazio je da sluša predavanja na drugim fakultetima širom Švajcarske i Nemačke.Ostajao je čitave semestre na poznatim fakultetima slušajući čuvene profesore teologije i filosofije. Po završenom fakultetu prijavio je doktorsku tezu i doktorirao na temu: “Vara u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve”.

Iz Švajcarske, Nikola se vraća u Beograd, sa namerom da studije nastavi na Oksfordu u Engleskoj. Nije odmah dobio stipendiju, ali on otputuje u Englesku. Verovatno intervencijo i vezama prote Ilića, ubrzo mu je dodeljena stipendija. Bez velikih teškoća Nikola nauči engleski jezik i završi filozofski fakiltet u Oksfordu i doktorira iz filosofije na temu: “Filosofija Berklija ”. Ovu temu je branio na francuskom jeziku u Ženevi. I tako sa dva doktorata i perfektnim znanjem tri glavna evropska jezika, Nikola se vraća u Beograd.

U Beogradu nije dočekan sa oduševljenjem. Mala balkanska sredina dočekala ga je sa zavišću a crkveni ljudi su zazirali od njega zbog toga što se školovao u rimokatoličkoj Evropi. Ni jedna diploma nije mu priznata, navodno zbog toga što nije imao završenu punu gimnaziju. I on, sa završena dva fakulteta i položena dva doktorata na dva najznamenitija evropska univerziteta vraća se u srednju školu i polaže sedmi i osmi razred u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Posle toga je postavljen za suplenta Beogradske bogoslovije kao svršeni student filosofije. Predavao je svetovne predmete i jezike.

Tek što je počeo predavanja u bogosloviji, Nikola se ponovo razboleo. Bolovao je dugo i teško. U bolnici se zavetuje, da će, ukoliko preživi, primiti monaški čin i celog sebe staviti na službu srpskoj crkvi i svome narodu. I čim je izašao iz bolnice, odlazi u manastir Rakovicu, nadomak Beograda, i tu 20. decembra 1909 godine prima monaški čin, dodavši svome svetovnom imenu samo jedno slovo “j”. Dobio je monaško ime – Nikolaj.

Odmah posle monašenja, na predlog tadašnjeg Mitropolita Srbije Dimitrija, mladi jeromonah Nikolaj odlazi na studije u pravoslavnu Rusiju na čuvenu Duhovnu akademiju u Petrograd. Da se “opravoslavi”, kako je govorio Mitropolit.“

„Godine 1912. Nikolaj je pozvan u Sarajevo na proslavu desetogodišnjice srpskog kulturnog društva “Prosveta”. Došao je u centar Herceg Bosne sa glasom proslavljenog propovednika. Dočekala ga je prepuna crkva i porta svega onoga što je Bosna i Hercegovina imala srpskog i kulturnog. Propoved je počeo rečima: “Dolazim iz Srbije, tog ostrva slobode, da vama, našoj braći u ropstvu, donesem pozdrave Beograda ”. Pozdravljen je ovacijama. Posebno je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i članove “Mlade Bosne”, koji će se 1914. godine, uoči sarajevskog atentata, na grobu Bogdana Žerajića i nad Nikolajevim “Besedama pod Gorom” kao nad Jevanđeljem Hristovim, zakleti na vernost i istrajnost. U Sarajevu se Nikolaj tada upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Dučićem, Šantićem, Ćorovićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. To je bilo vreme austrijske aneksije Bosne i Hercegovine, pa je Nikolaj obrnuvši čitavu stvar izgovorio reči koje su ušle u legendu: “Svojom velikom ljubavlju i velikim srcem, Vi, Srbi Bosanci, anektirali ste Srbiju Bosni”. Austrijske vlasti su ga na povratku u Beograd nekoliko dana zadržale na pretresu u Zemunu. Sledeće godine nisu mu dozvolile da poseti Zagreb o proslavi godišnjice Njegoša.

Protiv komunista i partizana

 „Pred kraj rata, 15.septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz manastira Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau u Nemačkoj. Oni su bili jedina dva crkvena velikodostojnika u Evropi koji su bili zatočeni od nemačke soldateske i koji su prošli pakao logora Dahau. Oslobođeni su 8. maja 1945. godine od strane savezničke 36. Američke divizije.“

Na ovome mjestu dodat ćemo nekoliko primjedbi. Ni jedna biografija dostupna na internetu predratno i ratno razdoblje sv. Nikolaja ne prikazuje istinito. Nigdje ne piše da je odlikovan od Hitlera niti što je propovjedao i pisao o Židovima. Ništa ne govori o njegovim političkim lutanjima. Jedino je jasno da je odvijek bio protiv bezbožnih komunista i partizana. Ostala je zapamćena njegova propovjed  iz 1941. u Vrnjačkoj Banji. U Dachau je tih nekoliko mjeseci bio u odjelu  za vekodostojnike i zarobljenike s visokim činovima.A poslije rata njegovi biografi pišu da se nije vratio u domovinu Srbiju.

„Neko vreme potucali su se obojica po zemljama zapadne Evrope a zatim se Patrijarh vratio u zemlju i preuzeo dužnost poglavara Srpske crkve. Nikolaj je krenuo golgotskim stazama emigracije. Nije želeo da se vrati u svoju voljenu Srbiju u kojoj je nasilno došao na vlast bezbožnički i bogoborački komunistički režim. Smatrao je da će više za svoj narod uraditi ako ostane u emigraciji i pokrene svoje prijatelje u Evropi i Americi da pomognu Srbiji. “Kada kuća gori, požar se gasi spolja” – često je govorio.

Svoje poslednje dane, Vladika Nikolaj je proveo u ruskom manastiru Svetog Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18. marta 1956. godine. Smrt ga je zatekla na molitvi. Iz ruskog manastira, prenet je u srpski manastir Svetog Save u Libertvilu i sahranjen uz velike počasti u srpskom narodnom groblju pored manastira. Na vest o Vladičinoj smrti zajecala su zvona sa tornjeva svih srpskih crkava širom sveta. Naročito u njegovoj “Domaji”. Tuga je obavila srpske manastire, monahe i monahinje, sveštenstvo i narod, naročito njegove verne bogomoljce. Tuga, ali istovremeno i radost. Svi su znali i dušom osećali da je Srbija dobila još jednog molitvenika pred prestolom Gospodnjim. Narod mu se odmah počeo moliti kao svetitelju.“

Uspoređujući biografiju svetog Nikolaja i blaženog Stepinca zaključak je da su se svetome Nikolaju mnoge veće političke pogreške oproštene i zaboravljene, dok se daleko manji grijesi ne opraštaju našemu blaženome Stepincu i upravo je zbog stava Srpske pravoslavne crkve zbog držanja tijekom Drugog svjetskog rata naš kardinal još nije proglašen svetim. “Ustaški vikar”, viče klempavi Aleksandar Vulin, a kakav je episkop bio Nikolaj? Ono štoje posebno čudno o ovome šute i katolički svećenici.

No, kako je sam pisao sv. Nikolaj nije to za ovozemaljske mozgove. T