KORIJEN JE U NEO-ILIRSKOM I BOSANSKOM

KORIJEN JE U NEO-ILIRSKOM I BOSANSKOM

1. lipanj, 2014.
Print Friendly, PDF & Email

 

hjezik01

Povijest hrvatskog jezika 1.dio

 

Napisao:akademik Mirko Vidović

 

I.

ILIRSKI ILI SLOVINSKI JEZIK

JE POVIJESNA STVARNOST

A ‘STAROSLAVENSKI’ – PUKI NEOLOGIZAM

 

Moćna Akvilejska patrijaršija brani ilirsko

pismo, jezik i bogoslužje

 

« Patrijarh Akvileje je bila titula koju je nosio Nadbiskup Akvileje, a koji se nekada smatrao drugim najvažnijim čelnikom Katoličke crkve u srednjem vijeku. Akvilejska Patrijarhija je bila država u sjevernoj Italiji, koja je postojala od 1077. do 1445. Akvilejska Patrijaršija  je bila crkvena upravna jedinica koja je postojala do službenog ukidanja 1752.

Ravena je postala prijestolnica Zapadnog rimnskog carstva 402 godine u vrijeme vladavine cara Honorija (Ilira, op. M.V.)… Grad je ostao prijestolnicom Zapadnog Rimskog Carstva sve do pada 476., kada je postao prijestolnicom Odoakara. Iliri su, prema Prokopiju iz Cezareje, branili to područje sve do prodora Gota u njihovu domovinu, kad su se, na vijest o upadu Gota u ilirske krajeve, povukli iz Italije da brane svoju napadnutu domovinu » (v. ‘Prokopioy Kaisareos’, « Rat s Gotima », seconda tetrade, Romae, 1896. &  Google, Ravenski exarhat i Akvilejski patrijarhat).

Akvilejska crkva nije slučajno, još za živih apostola, utemeljena na području na kojem se sastaju dva jezikoslovno srodna područja: ilirskog jezika na jugu i istoku te slovinskog jezika na sjeveru. Slovinski i ilirski jezici su imali isto podrijetlo kao i ‘slavonski’ (tj. Staromakedonski) jezik i to je očitovano u službenom stajalištu i Akvilejskih Patrijarha.

Iz navedenih citata, vidimo Da je i Akvilejski Patrijarh Barbaro branio

ilirski jezik od liturgije na ‘slavonskom’ jeziku,  a za to imamo uvjerljiv

dokaz, kako slijedi:

“Le Siège apostolique se fit un devoir de la protéger dans les Eglises qui en usaient légitimement au service divin. Ainsi nous trouvons, en 1248, une lettre d’Innocent IV à un évêque de Dalmatie, dans laquelle il répond à la consultation de ce prélat, etl’autorise à se servir de la langue slavonne, avec l’alphabet

hiéronymien…( 1). En 1576, le concile provincial d’Aquilée, tenu par

François Barbaro, Patriarche de cette Église, proposa des mesures

tendantes à restreindre graduellement jusqu’à son extinction l’usage de

la Liturgie en langue slavonne, dans l’Illyrie (2)…. Urbain VIII et

Innocent X confirmèrent par leur autorité les éditions du missel et du

bréviaire de saint Pie V, en langue illyrienne, et nous avons vu plus

haut la constitution de Benoît XIV sur cette matière...” **

STAROMAKEDONSKI POSTAJE STAROSLAVENSKI

Apostol Pavao i njegovi učenici, kako stoji u ‘Evanđelju‘ evangelizirali su Makedoniju, Illyricum i Dalmaciju. Tu zasađeno krsćanstvo na domaćim jezicima nikad se nije gasilo. No, u povodu provale barbara sa sjevera, na istoku Avaro-Sakaliba (s kojima su se na istoćni Balkan doklatarili Vlgari i Serbi, jedini koji su preživjeli pokolju ‘Sklabenoia’ god. 691 u Bythiniji na sjevero-zapadu Male Azije, a zbog njihova prelaska na stranu Persijanaca, što je uvjetovalo gubitak Armenije. Ostali, na tlu Trakije i u opustošenom zaleđu Soluna, Bugari i Srbi su – se nagodili s Carigradom i tu bili tolerirani, ali i izvor novih i stalnih pobuna, pokušaja osvajanja zemalja u zaleđu Carigrada itd.(v. Julius Norwich : « A Short History of Byzantium »,ed.1988, str. 127.).

Zapadno pak u Dioklecijanovoj Panonskoj dijacezi, ostali su Bielohorvati (koji su tu dospjeli u povodu zakonitog ugovora s basileisom Irakleios-om) koji su uspostavili političku dominaciju nad okupiranim krajevima. Osvajači su svoje ime dali i zatečenim jezicima, pak je u tim odnosima ‘jači odlučio i svoju odluku nametnuro nejačem’, tj. Bugari Makedoncima u stvarima jezika koji je postojao u Makedoniji i opstao u Trakiji nazvana Bugarska.

Po razotetim i razdijeljenim ilirskim zemljama nastale su nove države u kojima je asimiliran domaći jezik, ali razlicito prozvan iz politickih razloga. U Makedoniji je tako domaci jezik nazvan ‘slavonskim’, a u Illyricumu i Dalmaciji postojecim ilirskim, a kasnije pod političkim nazivom – horvatski. N.B. U petnaestom stoljeću, u tzv. ‘Kijevskoj školi‘ ilirsko pismo ‘ilirica‘ nazvano je ‘ćirilica‘ i tu  pismom koje je tobože izmislio Konstantin Filozof iz Soluna, odnosno Sveti Ćiril. Kao da su Iliri pali sa zadnje zasađene trešnje, pa je dosao Ćirilo da im pomogne da se pridignu…

Autentičnost i izvornost kako ilirskog tako i makedonskog jezika dokazao sam svojom komparativnom studijom o postojanju oko 2.300 ilirskih riječi u starogrčkom jeziku. Na to me je potakao bugarski jezikoslovac i helenist Vladimir Georgiev (*1908 – +1986).

Ni pismo ni jezici ilirskih zemalja se nisu mijenjali. Vjerski obredi su se i dalje odvijali kao i prije upada barbara, samo što je makedonski obilježio pravoslavlje, a ilirski je ostao u vjeri na svojim prostorima na kojima se je pravoslavlje počelo, zbog političkih trzavica, širiti i tako izazivati sukob izmedju popova glagoljaša i popova iliraca, sa zapadne strane, te krsćanstva istočnog obreda na staro-makedonskom jeziku nazvanom ‘slavonski‘.

Ovdje se ne radi o nekoj velikoj razlici između ilirskih jezika: slovinskog, ilirskog i slavonskog (makedonskog) negoli o razlici u vjerskim

načelima i teoloskim orjentacijama, posebno nakon Heraklijeva uvođenja

helenskog ‘koine’ i u vjerske i u svjetovne potrebe. Heraklijeva

sklonost ‘monophysismu‘, a što je osudio papa Ivan IV (Ilir rodom iz Solina),

bio je početak do dana današnjega raskola između Svete Stolice i

Istočne Patrijaršije. I opasnih i danas postojećih trzavica između zemalja koje opslužuju podijeljenu krsćansku vjersku tradiciju i obrede. Te trzavice su proizvele i teške i krvave ratove u zadnjih tisuću godina.

HERAKLIJE PROKLETNIK

Heraklije je bio, navodno, podrijetlom Armenac, neofit, a intimno i dalje poganin). Uostalom, na smrtnoj postelji, proklet i ekskomuniciran, Heraklije je priznao, duševnoj pomutnji, da on nikad nije intimno bio krsćanin (v. n.d. Julius Norwich ‘A Shorst history of Byzantium’,str.119. ).

Ovdje se treba podsjetiti i uzeti u obzir da su Iliri (Dioklecijan) nakon pobjede nad persijskim svekraljem Narsesom, oslobodili Armeniju od stoljetne dominacije Persijanaca pa i u Armeniju nakon toga uveli krsćanstvo (preko armenskog kralja Tiridata), te Mirom u Nisibisu (295) osigurali dominaciju ilirskih Tetrarha i u ime Rima, preko Nikomedije, Armence uveli u svoje strateške planove.

Uloga Armenaca jačala je u Carigradu sve dok Heraklije nije podvrgao vlasti Carigrada sjeverni dio Afrike, a osobito i ključnog Egipta u opskrbi vojske zitnicama. Nakon toga dolazi do fatalnog udara Heraklija na glavni grad Persije – Ktezifon u Mesopotamiji, koji je donio Persijancima katastrofalni poraz i ustuk pred razularenom vojskom na čelu koje je bio Heraklije, Armenac iz Kapadokie.

No Heraklije je bio vjeroloman u svakom pogledu, a njegovo toliko naglašavano krsćanstvo je unošenjem ‘monofisisma‘ načinilo raskol izmedju Pravoslavlja i Katolićanstva koje ni do danas nije zaravnano. U tu pukotinu uračunata je i liturgija istočnog obreda i na grčkom i na staromakedonskom jeziku i u to ime se strateškom igrom između Istočnog i Zapadnog Rimskog carstva širila prema zapadu potiskujući katoličku liturgiju na ilirskom jeziku, koja se je najdulje zadržala u ilirskoj Bosni. Heraklijev monofisisam je bio u biti početni udarac raskola i u tijelu Istočne i Zapadne crkve, iz čega je nastao kaos raznih sekti i hereza, a što je poslužilo jednima da vode ratove protiv drugih. Nekad u ime Svete stolice (sa strane Madžara), a nekad protiv Svete stolice (sa strane Srbijanaca), a sve protiv mučenićke Banovine Bosne.

A ta činjenica je Makedoncima vratila vjeru u sebe i pomogla im da se afirmiraju na vlasti u Konstantinopolisu i tu osnuju Makedonsku dinastiju sve do velikog Krsćanskog raskola, do 1054.

Takve sukobe su morale rješavati pape u prvih pet stoljeća drugog milenija. Makedonski je ostao na snazi u pravoslavlju i do danas. Širenje vjere na staromakedonskom pokrilo je još i Bugarsku, Srbiju i stoga je staromakedonski crkveni jezik nazvan – ‘zajedničkim nazivnikom’ – staroslavenski, premda taj jezik nema veze sa avarskim saveznicima Sakalib, prozvani znatno kasnije ‘Slaveni‘, su poslužili kao izgovor za uništenje makedonskog povijesnog, kulturnog i političkog identiteta. U stvarima vjere, gdje istina moze biti jedini razlog za sporazumijevanje, ovaj trik sa ‘slavenima’ proizišao je iz puke pučke analogije, podsjeća na neslanu sprdnju siledžija sa slabijima.

Makedonija nije imala dovoljnu autonomiju da povede računa o sebi i svojoj prošlosti, sve dok nije, 1991. izborila nezavisnost putem samoodređenja, kad su se raspirile svađe, kako s Bugarima i Srbima, tako i s Gricima.

O pitanju ‘staromakedonskog jezika‘ prvi se je usudio pisati bosanski povjesničar Ivan Pudić u Sarajevu (v.ANUBIH – « Annuaire » – tom IV, Centre d’études balkaniques, livre 2 ; Prilog : Ivan Pudic ‘La langue macédonienne’, str.5).

Srbi su do konca osamnaestog stoljeća svoj jezik nazivali ‘slaveno-serbski’, a nakon toga pak ‘rusko-srpski’, da bi to u drugoj polovici devetnaestog stoljeća postao srpsko-hrvatski, a ustvari – neoilirski – bosanski jezik koji ni Bugari ni Serbi sasvim sigurno nisu donijeli iz Azije, odakle su dogrljali s Avarima u vrijeme ‘basileis Iraklios-a.

 

IZ SLUŽBENIH IZVORA KATOLIČKE CRKVE:

 

“Le Patriarcat d’Aquilée est une entité politico-religieuse qui a existé

de 568 à 1751 qui, avant tout sous le profil ecclésiastique,

administrait un territoire très vaste avec au centre l’actuel Frioul.

 

Il est fondamental de distinguer entre la réalité ecclésiale et réalité

politico-territoriale. Comme réalité ecclésiale, le Patriarcat d’Aquilée

a été le plus grand diocèse et la plus grande métropole ecclésiale de

tout le Moyen Âge européen. La seconde dignité après Rome. Jusqu’en 811,

sa juridiction ecclésiastique arrivait jusqu’au fleuve Danube au nord,

au lac Balaton à l’est et à l’ouest jusqu’à Côme. Au sud, il a eu la

juridiction ecclésiale de l’Istrie jusqu’en 1751, année de son

extinction. En 811, l’empereur Charlemagne porta les confins nord, du

fleuve Danube au fleuve Drave.

 

Le Patriarcat étendait sa souveraineté sur les diocèses épiscopaux

inclus dans sa juridiction métropolitaine et en nommait l’évêque. Sa

cour était internationale parce qu’elle comprenait des peuples de langue

et ethnie diverses…

 

En plus de mener l’autorité religieuse, les Patriarches d’Aquilée

obtinrent l’investiture féodale (1077-1420) sur le Frioul – Patrie du

Frioul – et en plusieurs périodes historiques les confins géopolitiques

du patriarcat s’étendaient jusqu’à l’Istrie, Cadore (Dolomites),

Carinthie, Carniole et Styrie.

 

Les cités principales de telles entités étaient : Aquilée, Forum Iulii

(l’actuelle Cividale del Friuli) et Udine…

 

Aquilée devient vite un important centre de christianisation pour

l’Italie nord-orientale et les régions limitrophes. Déjà au IVe siècle,

son archevêque était éminent de par l’étendue du territoire sous sa

compétence juridique et la liturgie officiée selon le rite, appelé plus

tard, rite patriarcal, resté en vigueur jusqu’en 1596. En 381, à Aquilée

un concile fut célébré, promu par saint Ambroise de Milan et présidé par

l’archevêque d’Aquilée, Valérien, qui condamna les évêques

pro-arianistes Pallade de Ratiaria (Bulgarie) et Secondinien de

Singidunum (Serbie) et les doctrines ariennes diffusées en Occident…

 

Quant aux provinces dans lesquelles la langue slavonne était établie, il

n’y avait plus lieu d’y rien changer. Le Siège apostolique se fit un

devoir de la protéger dans les Eglises qui en usaient légitimement au

service divin. Ainsi nous trouvons, en 1248, une lettre d’Innocent IV à

un évêque de Dalmatie, dans laquelle il répond à la consultation de ce

prélat, et l’autorise à se servir de la langue slavonne, avec l’alphabet

hiéronymien, dans les lieux où la coutume est telle, à la condition

toutefois que la traduction du texte des offices divins soit exacte (1).

En 156, le concile provincial d’Aquilée, tenu par François Barbaro,

Patriarche de cette Église, proposa des mesures tendantes à restreindre

graduellement jusqu’à son extinction l’usage de la ‘Liturgie en langue

slavonne’, dans l’Illyrie (2). Le décret ne fut ni appliqué par les

prélats, ni secondé par le Siège apostolique. Urbain VIII et Innocent X

confirmèrent par  leur autorité  les éditions des textes sacrés en

illyrien..

 

 

…du missel et du bréviaire de saint Pie V, en langue illyrienne, et

nous avons vu plus haut la constitution de Benoît XIV sur cette matière.

Le Saint-Siège exigea seulement trois choses de ces Églises

latino-slaves : que la traduction des livres romains fût fidèle ; que le

slavon ancien dit littéral, et non le vulgaire, y fût seul employé ;

enfin qu’ils fussent imprimés en caractères hiéronymiens” (v.

Wikipedia, Patriarcat d’Aquilée).

1)Raynaldi, Continuat. Baronii. Ad anum 1248, No 53 ;

2) Labb.,Conc. Tom. XV, pag.1482. *

 

Još nema komentara

Uskoči u raspravu
  1. Dalailama
    #1 Dalailama 18 lipanj, 2014, 10:00

    ILIRSKI ILI SLOVINSKI JEZIK
    Na ovoj su stranici predstavljeni znanstveni radovi uglednih hrvatskih
    lingvista i književnih povjesničara, Radoslava Katičića i Rafe Bogišića,
    o istoznačnosti slovinskog ili ilirskoga imena s hrvatskim u hrvatskoj
    renesansnoj književnosti. Iako je «dilema» o narodnosnoj oznaci
    slovinskoga imena to odavno prestala biti (npr., profesor Karlova
    sveučilišta u Pragu, Slovenac Matija Murko je još prije 2. svj. rata
    izrijekom kazao: »Odustajem od daljnjih navoda i priloga za hrvatsko ime
    u 16. do 18. stoljeća, jer već dosada izneseni dovoljnim su dokazom, da
    se ime ilirsko, slovinsko i hrvatsko upotrebljavalo kao sinonim« (Die
    Redeutung der Reformation, Prag 1927., str.106), pokatkad i ozbiljni
    zainteresirani laici propituju mogućnost da je možda ilirski ili
    slovinski naziv za jezik i narod označavao nešto bitno drugo (ili više)nego hrvatski. Nastavlja se)

    Odgovorite na ovaj komentar

Vaši podaci su zaštićeni!Vaša e-mail adresa neće biti objavljena niti prenesena na nekog drugog.